Породица – место где љубав има најјачи глас

У времену у којем се живи брзо, у којем се обавезе смењују једна за другом и у којем нам често недостаје времена за оне који су нам најважнији, породица остаје место којем се враћамо. Не зато што је у њој све савршено, већ зато што је то место на којем знамо да смо прихваћени, вољени и да нисмо сами.

Породицу не чине само заједничка адреса, презиме или живот под истим кровом. Њену снагу граде свакодневни тренуци – разговори, загрљаји, заједнички оброци, дечји осмеси, мале породичне шале и она тиха сигурност да постоји неко ко ће бити ту када нам је најпотребније.

Посебно место у свакој породици има однос родитеља и детета. То је веза која се гради годинама, кроз поверење, стрпљење, разговор и бројне мале тренутке који можда делују обично, али временом постају најдрагоценије успомене.

О таквој вези разговарали смо са Владимиром Несторовићем, који нам је открио шта за њега значи породица и колико му је важан однос са ћеркицом Наталијом.

Шта за вас представља породица?

„Породица је за мене све. То је оно чему се човек увек враћа, без обзира на то колико је дан био тежак или колико проблема носи са собом. Када имате своју породицу, имате разлог да се борите, да будете бољи и да сваког дана покушавате да створите нешто лепо за људе које волите“ – истиче Владимир.

Посебно сте везани за своју ћеркицу Наталију. Како бисте описали ту везу?

„Тешко је то описати једном реченицом. Наталија је моје дете, али је истовремено и мој мали пријатељ, мој осмех и једна од највећих радости у мом животу. Та повезаност се стварала сваког дана, кроз ситнице. Кроз разговоре, игру, загрљаје, питања која деца постављају и њихове мале бриге које нама одраслима понекад делују безначајно, а њима значе цео свет“ – нагласио је Несторовић.

Управо су те мале ствари, како каже Владимир, оно што највише гради однос између родитеља и детета. Нема ту великих формула. Има времена проведеног заједно, слушања, разговора и спремности да родитељ буде присутан и онда када је детету потребан само загрљај.

Шта вам је најважније у односу са њом?

„Најважније ми је да зна да у мени увек има некога коме може да се обрати. Желим да зна да може да ми каже када је срећна, када је тужна, када се плаши или када нешто није урадила како треба. Не желим да ме се плаши. Желим да ми верује. Мислим да је поверење између родитеља и детета нешто што нема цену“ – нагласио је Владимир.

Та реченица можда најбоље описује суштину родитељства – бити особа којој дете може да се врати без страха, без обзира на то да ли доноси добру или лошу вест.

Родитељство, међутим, мења и саме родитеље. Владимир то препознаје и код себе.

Да ли вас је родитељство променило?

„Јесте, много. Када постанете родитељ, схватите да више не живите само за себе. Почнете другачије да гледате на време, на будућност, на одговорност. Неке ствари које су вам раније биле важне постану потпуно небитне, а обичан тренутак проведен са дететом добије огромну вредност“ – рекао је Владимир.

И управо ти „обични“ тренуци најчешће остају најдуже у сећању.

Постоји ли неки тренутак са Наталијом који посебно памтите?

„Има их много и управо су најчешће то неке сасвим обичне ствари. Њено смејање, начин на који нешто препричава, питања која поставља, загрљај када јој недостајем. Такви тренуци остају у човеку. Можда их у тренутку не препознајемо као велике, али касније схватимо да су управо они оно најлепше што живот пружа“ – закључио је Владимир.

И можда је управо у томе највећа вредност породице. Не у великим и савршено испланираним тренуцима, већ у свакодневици коју често узимамо здраво за готово. У питању „како си?“, у разговору после напорног дана, у чекању, загрљају, заједничком смеху и времену које не можемо да вратимо.

Деца не памте само поклоне које су добила. Памте како су се осећала поред својих родитеља. Памте да ли су имала коме да кажу шта их мучи, ко их је саслушао, ко их је загрлио када су били тужни и ко је веровао у њих када су сами сумњали у себе.

Причa Владимира и Наталије управо због тога подсећа на нешто што у свакодневној трци често заборављамо – време проведено са онима које волимо није изгубљено време. Напротив, то су тренуци који остају.

Породица није место у којем мора све да буде идеално. Она је место у којем постоје разумевање, стрпљење, опраштање и спремност да будемо једни уз друге и онда када није лако.

Када се на крају дана склоне посао, обавезе, планови и свакодневне бриге, остају људи које волимо. Остају успомене, загрљаји, дечји осмеси и разговори које можда нисмо ни сматрали посебним док су трајали.

Зато је породица много више од живота под истим кровом. Она је сигурност. Она је поверење. Она је место на којем не морамо да објашњавамо ко смо. И место где једно мало „волим те“ понекад заиста значи више од свега.