Три сина, три различита света и једна мајчина љубав
Васпитање деце није само постављање правила и учење шта је добро, а шта није. То је свакодневно прилагођавање, слушање, разговор, разумевање и, пре свега, много љубави. Родитељ кроз одрастање детета и сам учи, јер свако дете доноси нешто ново и тражи другачији приступ.
Тога је свесна и Тијана Мијajловић, мајка тројице дечака. Два старија сина су близанци и имају 15 година, док најмлађи има пет и по. Иако одрастају у истом дому, њихови светови су прилично различити.
„Није лако, посебно што они имају различита интересовања. Незгодно је бити мајка деце која су у пубертету и пратити све то, њихово друштво, нове изразе и све што доносе године одрастања. А онда треба остати и дете са најмлађим. Посебно је важно спојити их тако да се сви осећају вољено једнако” – каже Тијана.
Управо у томе и јесте један од највећих изазова родитељства. Није довољно волети свако дете подједнако. Важно је да свако од њих ту љубав и осети, на начин који њему одговара.
Тијана је временом схватила да исти приступ не може да примени на сву тројицу синова. Чак и близанци, који су истог узраста и одрастају заједно, имају потпуно различита интересовања и карактере.
„Апсолутно. Сваки је различит, чак су и близанци потпуно различити. Један има интересовања за рачунаре, док је други више друштвен. А најмлађи се још увек игра и њему морам да приђем и да му објасним ствари сходно његовом узрасту, како би ме разумео” – објашњава она.
Са петнаестогодишњацима долазе и нови изазови. Пубертет, друштво, жеља за самосталношћу и потреба да се пронађе сопствени пут део су периода у којем родитељ више не може да буде присутан на исти начин као када је дете мало.
За Тијану је најважније да своје синове прати, усмерава и помогне им да направе праве изборе.
„Највећи изазов је испратити их, усмерити и научити правим вредностима како не би отишли лошим путем.”
Тај део родитељства често подразумева много више од забрана. Дете мора да зна зашто нешто није добро, да има простор да пита, да разговара и да зна да може да се обрати родитељу чак и када погреши.
А док мајка учи децу, деца истовремено уче њу. Тијана каже да је управо од својих синова научила једну од најважнијих животних лекција.
„Научила сам да је љубав једина важна ствар. Они су ту да опросте мени неке моје грешке, као и ја њима. Али на крају дана, када се сви четворо загрлимо, нема већег дара од тога.”
Можда се управо у тој реченици најбоље огледа суштина родитељства. Ниједан родитељ није без грешке, као што ниједно дете није без њих. Однос се гради и кроз правила и кроз разговоре, али и кроз спремност да се опрости, призна грешка и покаже љубав.
А шта би Тијана поручила другим родитељима?
„Слушајте своју децу. Понекада они могу највише да вас науче, иако не делује тако.”
Јер деци нису увек потребни савршени родитељи. Потребни су им родитељи који су ту, који их слушају, усмеравају, постављају границе, али и показују да су вољена и онда када погреше.
Три дечака, три различита карактера и три различита периода одрастања за једну мајку значе свакодневно ново учење. Тијанина прича показује да родитељство није тражење једног савршеног рецепта. То је способност да упознате своје дете и да му приђете онако како му је у одређеном тренутку потребно.
А када се на крају дана сви загрле, чини се да је управо то најважнија лекција коју породица може да понесе са собом.
