Српска православна црква данас обележава Ђурђиц

Свети Георгије био је римски војник у гарди цара Диоклецијана, познатог по прогону хришћана. Због одбијања да се одрекне хришћанске вере и послушности цару у том захтеву, поднео је мученичку смрт 303. године. У хришћанској традицији остао је упамћен као један од најпоштованијих светитеља.
У српском народу Свети Георгије има посебно место, а празнује се два пута годишње. Ђурђиц се обележава 16. новембра по новом календару, у знак сећања на пренос његових моштију, док се 6. маја слави Ђурђевдан, посвећен дану његовог страдања.
У хришћанској иконографији Свети Георгије најчешће је представљен као војник. На старијим приказима, који потичу из 7. века, приказан је у стојећем положају, са копљем или мачем у руци. Од 9. века постаје препознатљив и његов приказ на коњу, у војничкој опреми, како копљем савладава аждају.
Према предању, Свети Георгије је пред смрт изразио жељу да његово тело буде пренето у Палестину, одакле му је потицала мајка. Његов слуга испунио је последњу жељу и однео тело у Лиду. У време цара Константина Великог, хришћани су у том месту подигли храм посвећен светитељу, у који су приликом освећења пренете његове мошти.
О поштовању Светог Георгија у српском народу сведочи и велики број храмова и манастира посвећених овом светитељу. Међу најпознатијима су Ђурђеви Ступови, манастир Враћевшница, црква у Старом Нагоричину, храм на Опленцу и манастир Боговађа.
Ђурђиц је и једна од крсних слава коју обележава велики број српских породица. Према народном веровању, овај празник означава почетак зиме и такозваних Вучјих дана, који трају до Мратиндана, 24. новембра. У народној традицији остала је и изрека да зима долази са Ђурђицем, а одлази са Ђурђевданом.





