Између страха и традиције: Шта се заиста крије иза прича о црној влашкој магији?

Постоје места у Србији која се не помињу само по природним лепотама, већ и по причама које се деценијама, па и вековима, преносе са колена на колено. Источна Србија, а посебно крај око Кучева, често се налази у средишту прича о влашкој магији. За једне су то само легенде, за друге део културног наслеђа, а има и оних који су убеђени да се иза тих прича крије нешто више.

Где је граница између народног предања и стварности? Да ли је реч о вековима чуваној традицији или о страховима који су временом прерасли у митове?

Историчари и етнолози сагласни су да су код Влаха вековима очувани бројни обичаји, веровања и ритуали који потичу из претхришћанског периода, а касније су се преплитали са православном традицијом. Многи обреди били су везани за плодност, здравље, породицу и заштиту од несреће. Управо из тих старих обичаја временом су настале приче које су у јавности добиле заједнички назив – „влашка магија“.

Ипак, оно што се данас најчешће представља као „црна влашка магија“ далеко је сложеније од сензационалних прича које се могу чути. Велики број старих ритуала заправо је био усмерен на молитву за здравље, благостање и заштиту породице, док су најмистичнији обреди временом потиснули све остало и постали симбол читаве традиције.

О томе смо разговарали са Татијаном Лазаревић, мештанком из околине Кучева, која је одрасла слушајући приче својих предака.

„Када сам била дете, старији су нас учили да поштујемо обичаје, али не зато да бисмо се некога плашили, већ зато што је то био део живота. Данас људи све називају црном магијом, а многе ствари немају никакве везе са тим“ – прича Татијана.

Она каже да су у њеном крају жене некада добро познавале старе обреде који су пратили рођење детета, свадбе или сахране.

„Било је различитих веровања, шта се сме, а шта не сме радити. Неко је веровао да ће га то заштитити, неко није. Али људи су тада живели другачије него данас. Није било лекара у сваком селу, није било интернета. Тражила се нада у ономе што су оставили преци“ – истиче наша саговорница.

Док прича о детињству, присећа се и упозорења која је слушала од баке.

„Код нас се говорило да после заласка сунца не треба остављати одећу напољу, поготово дечју. Старији су веровали да тако неко може да ‘узме траг’ човека. Нико од нас као деце није смео да пита зашто, само су нам говорили: ‘Тако су радили и наши стари.’ Данас на то гледам као на народно веровање које је било део живота људи у селу“ – истиче Татјана.

Таквих прича, каже, било је готово у сваком домаћинству.

„Памтим да су говорили како се со не позајмљује увече, да се преко кућног прага не пружају ствари из руке у руку, као и да се коса и нокти не бацају било где. Старији су тврдили да све то има своје разлоге. Данас бих рекла да су то више обичаји и страхови који су се преносили генерацијама него нешто што бисмо могли да назовемо магијом“- говори Татјана.

Једна прича посебно јој је остала у сећању.

„Сећам се комшинице која је једног јутра испред капије пронашла завежљај. Није смела ни да га дотакне док није дошла најстарија жена из села. Сви су били уверени да је реч о некаквој враџбини. Када су га отворили, унутра је било мало конца, неколико зрна кукуруза и парче тканине. Данас мислим да је то можда била случајност или нечија шала, али тада је страх био јачи од сваког објашњења“ – додаје Татијана.

Последњих година, захваљујући друштвеним мрежама и телевизијским емисијама, приче о влашкој магији поново су доспеле у жижу јавности. Ипак, Татијана сматра да је стварност далеко мање мистична него што се приказује.

„Данас се све преувеличава. Довољно је да неко навуче мараму и запали свећу, па да одмах кажу да се бави црном магијом. То није тако. Највећи део тих прича су народна веровања која су се годинама мењала и допуњавала“

Етнолози упозоравају да се појам „црна влашка магија“ често користи као сензационалистичка ознака, иако је реч о сложеном сплету традиције, фолклора и локалних обичаја. Управо зато није могуће све старе ритуале свести под исти назив.

„Страх је одувек био најбољи начин да се приче памте. Ако некоме испричате нешто обично, заборавиће. Ако га уплашите, памтиће целог живота“ – закључила је Татијана.

Данас су села у околини Кучева познатија по природним лепотама, Хомољским планинама, пећинама, шумама и гостопримству него по мистичним причама. Ипак, легенде и даље живе, понекад као породична сећања, понекад као туристичка занимљивост, а понекад као тихе приче које се и даље препричавају уз кафу или крај шпорета.

Можда управо у томе лежи одговор на питање зашто приче о влашкој магији не нестају. Не зато што постоје докази о њеној натприродној моћи, већ зато што су страх, непознато и традиција одувек били снажни чувари народног сећања. И баш негде између та два света, између онога што можемо да објаснимо и онога што остаје део народног предања, настају приче које преживљавају генерације.

Пројекат „Између страха и традиције“ суфинансиран је из буџета општине Кучево. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.