Љубав и поверење у породици граде се од првих корака

Породица је прво место у којем дете учи шта значе љубав, сигурност и поверење. Те вредности не настају преко ноћи, нити се граде онда када дете одрасте. Оне се стварају од најранијих дана – кроз разговор, загрљај, стрпљење, разумевање и време које родитељ посвећује свом детету.

За Небојшу Пурића, однос са његовом петогодишњом ћерком Василијом управо је такав. Иако је још мала и тек учи да разуме свет око себе, њен отац верује да је сада право време да се поставе темељи односа који ће трајати цео живот.

„Василија има пет година и не можемо од ње очекивати да разуме све што један одрастао човек разуме. Она тек упознаје свет, учи шта је добро, шта није, како да разговара са људима и како да решава неке своје мале проблеме. Али ја верујем да се поверење гради управо сада, док је мала. Не чекам да порасте па да јој кажем да треба да има поверења у мене. Желим да од малих ногу зна да може да ми каже све, да не мора да се плаши моје реакције и да ћу је саслушати, чак и онда када погреши“- каже Небојша.

За њега родитељство није само брига о томе да дете буде сито, обучено, безбедно и да има све што му је потребно. Родитељство је, како каже, пре свега присуство.

„Мислим да деца највише памте то да ли смо били ту. Не мора увек да буде неки велики поклон, путовање или нешто посебно. Некада је довољно да седнемо заједно, да је питам како јој је прошао дан, шта је обрадовало, шта ју је растужило. Можда мени делује као ситница, али њој је то у том тренутку цео свет“ – истиче Небојша.

Небојша сматра да поверење не значи да дете никада неће погрешити. Напротив, оно подразумева да дете зна да има коме да се врати и када погреши.

„Желим да Василија зна да може да ми каже и када уради нешто што није требало. Ако направи грешку, не желим да прва помисао буде страх од казне или питање шта ће тата рећи. Желим да прво помисли да може да дође код мене. Наравно да треба да зна шта је исправно, да постоје правила и границе, али мислим да дете најбоље учи када зна да је вољено и онда када погреши“ – наглашава Небојша.

Управо у тим свакодневним, наизглед малим тренуцима, Небојша види највећу вредност родитељства. Заједничка игра, разговор пред спавање, питања која се одраслима понекад учине смешним, али су детету важна – све су то прилике да се изгради однос у којем ће дете осећати сигурност.

„Она сада можда неће запамтити све разговоре које водимо. И не треба. Она је дете. Али верујем да ће запамтити осећај. Да је тата био ту. Да је могла да ме загрли. Да сам је слушао. Да сам имао времена за њу. И мислим да је то основа сваког поверења“ – закључује Небојша.

Њихова прича показује да се најважније вредности у породици често граде без великих речи и великих тренутака. Граде се сваког дана, у начину на који родитељ разговара са дететом, у стрпљењу када оно погреши и у спремности да га саслуша.

Јер дете које од малих ногу зна да је вољено и прихваћено има прилику да израсте у особу која ће знати да верује, али и да поштује друге. А поверење које се данас гради између једног оца и његове мале ћерке сутра може постати најчвршћа веза између двоје људи.

За Небојшу, зато, нема дилеме – са Василијом се не гради само однос оца и ћерке. Гради се њихов однос за све године које тек долазе.