Замислите адвоката, угледног, образованог човека, који одлучује да остави све – сигурну каријеру, титулу, отменост судских дворана – и препусти се музици, звуку виолине и топлини народне песме. Властимир Павловић Царевац управо је то учинио. Законске књиге заменио је нотама, судницу микрофоном, а хладну озбиљност професије – живом, срчаном музиком која је одзвањала таласима Радио Београда.
Његов први студио није био гламурозан, већ на врху зграде Академије наука у Кнез Михаиловој, где је са својим оркестром стварао звук који је освајао народ. Већ тада се знало – његова музика није само за весеље, већ и за чување срца српске традиције. Био је перфекциониста, али и шаљивџија: кад би приметио да неко свира „без душе“, опомињао би га речима – „па исто би ти било и на свадби и на сахрани“.
Године 1948, када се Радио Београд преселио у нову зграду, почело је ново поглавље – али Царевац је остао веран ономе што је најбоље знао. Док су други експериментисали, он је остајао чувар правог народног звука, у први план стављајући виолине, кларинет, флауту, док је хармоници остављао пратњу. У свету који је тежио промени, он је тежио очувању суштине.
Иза себе је оставио непролазне мелодије, међу којима је и „Жикино коло“, настало као поклон за славу једном пријатељу, а које је постало химна весеља. Царевац је био не само диригент и виолиниста, него и чувар душе једног народа, чему сведочи и његова композиција „Свилен конац”, коју мало ко не зна.
Када је 10. јануара 1965. године заувек зауставио својe гудало, двадесет хиљада људи испратило га је уз звуке „Марша на Дрину“. Али није заиста отишао – јер сваки пут кад се зачују његове свилене мелодије, дух Властимира Павловића Царевца поново оживи.
