Православни верници обележавају празник преноса моштију Светог Георгија – Ђурђиц

Православни верници обележавају празник преноса моштију Светог Георгија, дан који је у народу познат као Ђурђиц. У храмовима Српске православне цркве данас се обележава Ђурђиц. То је једна од најчешћих слава српских породица. Светог Георгија црква помиње као великомученика и борца за хришћанство.

Свети Георгије, који је као Христов војник одбио послушност цару Диоклецијану, великом прогонитељу хришћана, изјавивши да се не плаши да умре за своју веру, погубљен је 303. године. Проповедао је новозаветну веру и, по предању, чак је и цареву жену Александру успео да преобрати у хришћанство. Обоје су осуђени на смрт одсецањем главе, а предање каже да је царица преминула пре извршења царске наредбе.

На православним иконама и средњовековним фрескама, Свети Ђорђе је представљен како на коњу, у војводском оделу, крстастим мачем убија аждају, која је симбол паганске вере. На иконама за празник, представља се као пешак у стојећем ставу са копљем или мачем у руци. У православним манастирима, Свети Георгије је први у реду светих ратника са штитом и крстастим мачем. Свети Георгије је веома поштован у нашем народу и слави се два пута годишње. Једном 16. новембра као празник преноса моштију светитеља, Ђурђиц, и други пут 6. маја када се обележава дан његове смрти, Ђурђевдан.

НАРОДНИ ОБИЧАЈИ

Ђурђиц је поштован празник међу верницима, па се тако на овај дан не раде тешки послови и ручни радови. Такође, строго је забрањено ловити вукове, јер ће ловце у супротном задесити велика несрећа и малер који ће их пратити и целе следеће године. Дани од Ђурђица до Светога Мрате називају се Мратинци или Вучији дани јер је свети Мрата заштитник вукова. У време мратинаца ништа се не даје из куће, не преде се вуна и ништа се не пере. Кројачи и обућари одмарају, а жене не раде ручне радове. У селима западне Србије у ове дане се клало, ћутећи у рану зору на кућном прагу, црно пиле или млад црни петао.

Претходно се пилету или певцу завеже црним концем кљун да не би пустио никаквог гласа. Одсечена пилећа глава везивала се црвеним концем о вериге, па се са њом бајало у време доласка вукова. Уочи славе долази свештеник у кућу и свети водицу којом домаћица меси славски колач, који сече свештеник у цркви и прелива га вином (или то ради домаћин код куће). За славу се пали славска свећа, која треба да гори целог славског дана. Гаси је домаћин у присуству укућана тек увече, пошто се најпре прекрсти. Обичај је да домаћин не седа док свећа гори. Он по веровању народа мора да „двори“ славу.

Кажу да је Ђурђиц по бројности свечара на осмом месту слава у Срба. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна храна. На литургијама у православним храмовима помиње се страдање светог Ђорђа.

poportal.rs