Милена Павловић Барили била је једна од најзначајнијих уметница своје генерације. Њена уметност се не може ограничити само на једну категорију, јер је кроз свој рад истраживала дубоке људске емоције, митолошке мотиве, као и односе између стварности и фантазије.
Милена је рођена 1909. године у Пожаревцу и већ као девојчица показала таленат за уметност. Млади тог времена били су фасцинирани модернизмом, а Милена није била изузетак. Са само 18 година одржала је прву изложбу, и већ тада показала свој потенцијал да на један личан и дубоко осетљив начин разматра људске теме. Њена уметност је била комбинација бајковитог и мистичног, али истовремено и веома личног.
Након што се преселила у Италију, њена уметност постаје све више препознатљива, али и све више интроспективна. У 30-им годинама прошлог века доживела је личне и креативне кризе, због чега је дошло у преокрета у њеном уметничком изразу због чега се више посветила поезији. Иако су њени радови били различити, и сликарски и поетски, имали су заједничку нит – дубоку меланхолију и тежњу за савршенством. Њена поезија је обухватала разне језике и културе – написала је песме на српском, италијанском, шпанском и француском језику. Кроз њих је изразила своје најдубље осећаје усамљености, носталгије и трагања за смислом.
Иако није сликала две године због естетске презасићености, Милена није престала да ствара. Њен повратак у свет уметности био је свеобухватан, а њено дело остаје један од важних каменова у културној историји Србије и света. Данас је позната као једна од најзначајнијих личности српске и европске уметности 20. века.
