У сусрет изложби, која ће бити отворена у Голупцу 1. марта 2024. године, подсећамо се Лудске приче једне неутешно изгубљене душе.
Божана Рајковић била је од оних девојака које су неизоставно знале како да одреде меру у разговору, предлагању и одлучивању. Савршено је разумела своју појаву у очима других и стално се стављала тако да учини сваки тренутак угодним својим појављивањем.
На састанке је долазила са кесицом карамела и сличних слаткишића, понудила их с усмешком, а руку остављала у мојој као да је ту најтоплије, најбезбедније и најмилије. Пре састанка би узела књигу, окапала бабу и маštала. Стидљиво и умерено је причала о томе. Љубила је до заборављеног дишаја, грлећи обе руке. Ја сам то осећао, знао и бележио. Маштао сам и ја.
Када је озбиљно заболела, прва ми је помисао била да је Бог погрешио и грешком се огрешио. Моје молитве биле су беспредметне и несвеже. Ево, писао сам нешто и о Божани Рајковић.
